“Redovno sam u prolazu ljubazno pozdravljala jednog komšiju, koji nikada nikome nije uzvraćao pozdrav. Prvi put sam pomislila: “Ok, nije mu dan”. Petnaesti put isto.
Prođe pored mene (i svih ostalih koji ga pozdrave) kao pored mrtvog groblja.
I ja ajde, da ne griješim dušu, pomislim da je čovek mutav.
Da jednostavno ne može odgovoriti pa sve i da želi. Međutim, sretnem ga prije neki dan dok je pričao telefonom.
Kažem mu: “Uplaši me, čovječe. Ja mislila da si ti mučenik mutav, a ti si ustvari samo nevaspitan”.
To ga je očito malo trglo, pa se sada svima počeo prvi javljati na ulici, pogotovo meni.”
