Bila sam zaljubljena kao nikada prije. Leptirići u trbuhu, glava u oblacima…
Ta luda zaljubljenost bila mi je uzvraćena svakog dana… do tog jednog. Vraćala sam se od svog dragog koji je toga dana radio do kasno uvečer, putem srela neke poznanike, nasmiješena ih pozdravila, malo pročavrljala, a onda me jedan od njih zamolio da ostanem i s njima popijem piće. Odbijala sam jer mi se išlo kući, ali od silnog nagovaranja tipa “što ćeš doma, doma te svi poznaju” ili “još je rano, daj ostani koju minutu”, ostala sam.
Ne predugo, ali dovoljno za koban završetak. Kada sam se digla od stola i rekla da idem, ustao se i jedan moj poznanik (jako dobar poznanik) i rekao: “Ajde idem i ja, budem te otfurao jer ionako moram proći pokraj tvoje kuće.” Moje šesto čulo se uznemirilo, lampica se palila, vatra je gorjela u meni i svi su znakovi govorili: NE IDI, NE IDI S NJIM! Naravno, ignorirala sam sve semafore s crvenim svjetlom u svojoj glavi, sve znakove STOP i ušla s njim u automobil. Nije htio zaustaviti… Kad smo krenuli, nelagoda je postala sve gora.
Nije krenuo prema mojoj kući, nije krenuo ni duljim putem koji bi vodio mojoj kući, nego sasvim drugim smjerom, pogrešnim… Kada sam pitala kamo idemo, odgovorio je da se idemo zabavljati. Rekla sam da zaustavi auto, da ja idem doma, a on neka se sam ide zabavljati. Nije me poslušao, nego se samo nacerio.
Mozak mi je radio kao lokomotiva i tražila sam rješenje – kako izaći iz tog automobila. Rekla sam mu da me mama zove da moram hitno kući, no ni to nije uspjelo (nažalost, nisam imala dovoljno kuna na mobitelu da zovem pomoć). Plačući sam počela moliti kao malo dijete, no postalo je sve gore…
Oštrim i nemilosrdnim glasom mi je rekao: “TI NIKAMO NE IDEŠ DOK SE NE ZABAVIMO.” Dlanovi su mi se znojili, želudac mi se okretao kao veš u mašini, strah se uvukao u kosti i samo sam mislila: “Molim te, Bože, da ne budem u crnoj kronici u sutrašnjim novinama…” Daleko od grada, daleko od ljudi, od kuće, sama i u najvećem strahu, u raljama neprijatelja koji je nekoć bio dobar poznanik. Prvo me pokušao poljubiti… okretala sam glavu… nagnuo se nad mene… odgurivala sam ga, ali me čvrsto stisnuo uza se… Uspio je skinuti hlače i gaće…
Tresla sam se kao nikada u životu. Stisnuo me za ruke, trzala sam se, gurala ga, čak i pokušala ugristi. Molila sam Boga za pomoć, plakala sam, molila ga da me pusti, ali nije želio. Izvukao me van, gurnuo na auto i tada sam ga udarila te nekako uspjela pobjeći. Istrčala sam na cestu i doslovno se bacila pred prvi automobil koji je naišao, samo da se zaustavi.Hvala Bogu i dragim ljudima koji su se zaustavili, bila sam spašena, bilo je to jedino što mi se vrtjelo po glavi. Pitali su me što je bilo, sve sam im ispričala te su mi rekli da idem na policiju, ali u strahu i panici nisam željela. Samo sam htjela ići doma…
Čim sam došla kući, istuširala sam se jer sam se osjećala užasno prljavo i gadljivo, a cijelu noć nisam ni oka sklopila. Idući dan sam jedva govorila, nisam rekla svojoj obitelji što se dogodilo…Mama je vidjela da sam čudna i pitala me je li sve u redu, no ništa nisam rekla, tajila sam to. Te sam se večeri našla sa svojim dečkom i ispričala mu što je bilo. Rekao je da će ubiti tog dečka, no reagirala sam kao što bi valjda reagirala svaka žena: “Molim te, nemoj, ja samo to želim zaboraviti.” I zbilja sam u tom trenutku željela samo ZABORAVITI… Njemu to nije bio dobar odgovor i počeo me napadati. Moja velika ljubav se rušila, dečko me ostavio jer mi nije vjerovao, mislio je da branim napadača… Sve u mojem životu bilo je srušeno i uništeno, ostali su samo tuga, bol, plač… Kad sam došla doma, mama je vidjela da nešto zbilja nije u redu.
Skupila sam svu hrabrost koja je ostala u meni i sve joj ispričala.
Plakala je sa mnom, tata je bio lud od brige, a moj brat je bio toliko ljut da je otišao tražiti tog dečka. Hvala Bogu što ga nije našao… Iduće jutro s mamom i tatom otišla sam na policiju. Bilo je užasno proći sva ta ispitivanja i još jednom proživjeti sve što se dogodilo. Slučaj je završio na sudu i bila je to borba koju nikada neću zaboraviti. Nažalost, sud je presudio u njegovu korist jer nisam imala dovoljno dokaza.
Bila sam ponižena kao nikada prije, tužna, nesretna, povrijeđena i izgubljena. O strahu s kojim sam se borila još dugo da i ne pričam. Ali sada, kada pogledam unatrag, mogu visoko dići glavu i biti ponosna što sam sada to što jesam. Najteže mi je bilo oprostiti, ali jesam, oprostila sam obojici i krenula dalje. Naučila sam praštati, ponovno voljeti i, najbitnije, suočiti se sa svim strahovima i nelagodama. To je moja priča, a vjerujem da takvih priča ima još mnogo i da su neke ispričane s gorkim okusom, a da neke nisu nikada ni izrečene…
