Uvezi sam i živim s dečkom koji je dobar, pažljiv,
o svemu možemo razgovarati, nije ljubomoran, zaštitnički se ponaša, ali ne posesivno.
Njegovi su prihvatili mene, moji njega i sad svi očekuju sljedeći korak.
On sam je rekao da pravimo svatove čim corona prođe, a ja razmišljam o prekidu.
Stvar je u tome da on
ema volje za apsolutno ništa. Kad god predložim da odemo nekud, njemu se ne da.
Kad predložim da igramo neku društvenu igru, ne da mu se. Kad mu kažem da mi pomogne u kuhinji, pita, a jel baš sad, taman sam sjeo. Dane i dane bi mogao ležati na kauču pred tv-om. Kao da ima 150 godina, samo želi odmarati.
S druge strane ja želim živjeti, želim putovati, a ne život provoditi u 4 zida. Planirala sam starost s njim, ali nekako više nisam sigurna. To naravno nije sve što mi kod njega smeta i stvarno se bojim što budućnost s njim nosi. Znam da s njim imam jednu sigurnost, ali to njegovo mlitavo ponašanje ubija sve u meni…
