Od malih nogu sam velika vernica i posvećena molitvi i Bogu. U crkvi koju posećujem nedavno je sveštenik postao momak koji je sa mnom išao u osnovnu školu (imamo 28 godina). Kad smo bili deca nije mi bio nimalo simpatičan, baš me nervirao. Niti sam ga zamišljala da bi ikada mogao postati ovo.
Ali sada… Tako je fin, prijatan, topao… i jako lep. Ne izlazi mi iz glave u poslednje vreme.
Čini mi se da sam se zaljubila u njega. I ne bi to bio valjda toliki problem da nije oženjen…
tako želim da ga zagrlim, poljubim… Maštam o nama stalno.
A nikad ga neću imati, nema ni 1% šanse izgleda. Da li sam grešna…
ali valjda ne biramo mi u koga ćemo se zaljubit
i.
