Tokom života sam imala dosta muškaraca ali uglavnom su to bila loša iskustva.
Napravila sam pauzu ali mi je u jednom momentu dosadila samoća pa mi je bilo svejedno koga ću naći, baš daj šta daš. Upoznala sam momka i sve se desilo jako brzo. Zbog loših iskustava sam bila spremna na sve i svašta međutim, kako je vreme prolazilo, među nama nije bilo nikakvih problema. Sitnih nesuglasica da, što je normalno ali ništa više od toga. U par navrata sam namerno provocirala i pokušala da izazovem sukob ali nisam uspela.
On nije princ na belom konju niti je savršen muškarac o kojem mi žene maštamo ali nije problematičan, pristojan je, normalan i normalnih stavova, nenametljiv.
Nije ni najlepši ni najpametniji ali se osećam sigurno, psihički i fizički i stekla sam utisak da mu je stvarno stalo do mene. Nisam odlepila za njime ali mi prija, lepo mi je, ne osuđuje me, ne prigovara, uvek spreman da me sasluša. Došla sam u godine kada mi treba mir i normalna osoba, neko pored koga sam spokojna.
